Jednostavno, volim da ga slušam. Neobični pripovedački ton za lirsku dušu. Gotovo uvek je nasmejan, ljubazan i uvek - galami dok priča kao i svi Prijepoljci. I kao što rekoh - jednostavno, volim da ga vidim. I da ga čujem.

    Kad sam bio pozvan na razgovor, bio sam iznenađen zahtevom da kažem jednu moju pesmu, koja se zove: “Dođi da ostarimo zajedno”. Tu sam pesmu govorio pre 20 godina u Domu revolucije na, možda, najposećenijoj književnoj večeri. Ja sam se, u stvari, tada oprašato od poezije i to na svaki način. Tada sam eksperimenstisao sa stihovima nevokomponovane narodne muzike, koja je bila vrlo popularna, pa sam trivijalni stih pokušao da spojim sa trenutnim osećanjem vezanim za energetsku krizu, prve nagoveštaje naše krize i u pesmi, čak, kažem: “Dolazi strašna zima, bez nafte i plina”... Dakle, jedno predosećanje budućnosti. Ipak, nisam predosetio sasvim sve što nam se posle događalo...No, kod mene je već preovladavalo ubeđenje da nisam pravi pesnik, pesnik po dubljoj vokaciji, nego da je moj put nekako drugačiji...
    Da, postoje te pesme koje sam napisao svom gradu i neke od njih se pevaju. Muziku je za njih komponovao Kenan Softić. Verujem da su to prave pesme jer su nastajale na pravi način, u druženju među Prijepoljcima. Mi smo bili ta generacija 1954/ 55. godine i bilo je to zaista interesantno društvo, mahom iz komšiluka, iz Vakufa. I danas, kad se osvrnem, tek možda shvatam koliko je bilo nekakve dobre intelektualne energije i koliko je naše druženje bila istinska intelektualna radionica. Kenan Softić je imao raznolike talente i verujem da i sada u Sarajevu zrači svojom muzikalnošću i sklonošću za slikarstvo i poeziju. Aleksa Zejak je danas doktor elektronike i prvi Jugosloven koji je pozvan na Kongres vezan za neuronske mreže. I nešto od tog potonjeg duhovnog postignuća već se osećalo u našem druženju, u strasnom čitanju, dugim šetnjama po Srijetežima, do Mileševe ili oko Prijepolja Ti ljudi su zaista imali tu energiju. “Maskota” ili simbol našeg društva bio je Mirsad Sadiković Zec, koga možete videti kako brine o prijepoljskom zelenilu i cveću ali ne sedeći u kancelariji kao što bi mogao inženjer. Ta Zecova energija je možda i simbol načina mišljenja, života i rada svih nas iz tog društva...
    Odrastao sam u porodici prosvetnih radnika i mislim da je porodica prosvetara jedna od najboljih i najpogodnijih sredina za odrastanje intelektualnog tipa. Meni je porodica mnogo pružila što se tiče pogleda na svet, obrazovanja, ljubavi za književnost. Mislim da je majka bila ta koja me usmeravala prema čitanju, koja je dovlačila knjige u kuću, a čini mi se da je moj otac više učinio za prosvetu u gradu i često je bio vlast u prosveti, direktor i upravnik. Ali, on je to radio iskreno, sa ogromnom pozitivnom energijom i on je bio prosvetar ne samo po pozivu, nego po opredeljenju. Sećam se šta je činio da se podigne osnovna škola u gradu i kad su polagani temelji on je iz svog džepa kupio jagnje kao što domaćin na temelj kuće koju podiže donosi jagnje. On je školu uistinu smatrao svojom kućom i tako se prema njoj i odnosio, kao što se prema obrazovanju i vaspitanju odnosio kao svojoj suštinskoj obavezi, kao prema nečemu što je životno važno, a ne kao prema poslu koji valja otaljati. On je verovao i misiju škole. Čak i pomalo idealistički i ceo život se za to borio...U mojoj porodici nije bilo represije koja bi sputavala.
    Život u prijepoljskog gimnaziji je bio interesantan i moram da kažem da smo mi taj život mladalački ali i kulturni, koji smo organizovali ili koji se spontano dešavao, primali, na neki način, kao “štafetu” od prethodnih generacija Prijepoljaca, taj nekakav duhovni i kulturni aktivizam. Sećam se, recimo, Radomana Irića koji je organizovao kviz u bioskopskoj sali, u pauzama su svirali Beli anđeli i tražila se karta više, i to je bila vrhunska zabava. U mojoj generaciji je bilo puno te pozitivne energije koja se rađala ovde, a odlazak na studije je bio korak više. Tu se pojavljivala ta dijalektika između novih vidika, novih saznanja, drugih mesta, nivih ljudi i te nostalgije, vezanosti za zavičaj, pa u toj dobroj smesi, dolazili smo ovamo, vraćali se, sretali se i radovali se susretima i pokušavali da prenesemo od onoga što smo doživeli, naučili i videli i da stvorimo neku atmosferu tu, u gradu.
    Meni su dobro išle i prirodne nauke, pa sam godinu dana studirao fiziku. Ipak, osetio sam da to nije za mene i prešao sam na književnost i tu sam se dosta brzo našao. Bio sam jedan od boljih studenata u generaciji. Bilo mi je jasno da ću se baviti time i da ću se baviti naukom o književnosti, odnosno književnom kritikom. Zaista, većina ljudi koji dođu, žele da se bave pisanjem i da budu pisci. Ali tu dođe do sukoba između vrste studija i ličnih ambicija. Obično se pisci razočaraju jer je nauka o književnosti ozbiljna stvar, ponekad i dosadna. Dakle, ima i onoga što nije očekivana sloboda samoizražavanja, kako pisci zamišljaju. Ja sam taj sudar uspeo brzo da prevaziđem, da prekoračim od onoga što je privatna samosvest o vlastitom književnom talentu i onoga što je nauka o književnosti. Pisanje je čudna stvar. Tu uistinu treba izdržati, tražiti strpljivo nekakav svoj stil, izraz. Meni se otvorio put prema nauci, lako i brzo i ja sam pošao tamo i evo, ostao sam do danas, mada nisam ni sanjao da ću se baviti književnošću za decu.
    Misliš da je lakše biti Skerlić i da je kritika beg? Možda je lakše, zaista, mada i nauka o književnosti ima neki svoj lavirint, svoje nivoe a ovo i nije vreme Skerlića, mada sam zbog potrebe da unesem red u književnost za decu dobio i taj epitet. Biti pisac je avantura svoje vrste ali se ni kritičar na velikoj sceni ne može biti tek tako i ne može se ući u prvi plan bez velike radne i dihovne energije i bez talenta. Piscima jeste teže jer je književnost postala nepregledna.
    Što se tiče književnosti za decu, ona nije ono što je bila u vreme Duška Radovića, mada pojedini pisci iz te generacaije i danas sjajno pišu. Poslednjih desetak godina u prvom planu nije poezija već roman za decu. Poezija Duška Radovića je bila pisana samo za - pametnu decu. Međutim, Grada Stojković je, recimo, u svojim romanima uspeo da pronađe “infantilne utopije” i iako je to blisko trivijalnoj književnosti, tu ima humora i komunikativnosti i deca čitaju. Tu su i Vesna Aleksić, Slobodan Stanišić, Milenko Maticki...
    Jesam vezan za Prijepolje. Pisao sam te beleške i crtice u “Polimlju” i to je pretočeno u knjigu “Prijepolje pod zvezdama”. Mi koji odemo iz Prijepolja o Prijepolju pišemo kao o prošloj ljubavi, kao o nečemu starom i minulom čega se sećamo sa posebnim simpatijama... A vi koji živite u Prijepolju svaki dan, vi ste u braku s njim, pa morate da se mučite i preživljavate sve ono što svakodnevica nosi. Jeste to priča o Prijepolju “pod staklenim zvonom”. Ali čovek mora negde da se rodi. U Prijepolju ili NJujorku - svejedno je. Kako bih parafrazirao ljubu Simovića - između Prijepolja i zvezda isto je rastojanje koliko i između zvezda i NJujorka. I čovek ima pupčanu vezu sa mestom u kome se rodio, pa čak i kad beži od njega, i ako ga ostavlja i ako ga ne voli. Jer je i antipatija neka vrsta veze i to duboke veze. I kao što sam rekao u knjizi - ja ne znam da li se više radujem kad dolazim u Prijepolje ili kad odlazim iz njega. Uistinu, volim promene. Volim da budem na nekom drugom mestu. I kad sam počinjao da pišem te zapise, znao sam sa sigurnošću i tada da ću se pomaći i verovao sam da ću dalje stići nego što sam stigao. Tako sam iz generacijski perspektive sagledao grad, beležio taj život, pomalo ga mistifikovao. Svako pisanje i stavljanje na papir, svako izražavanje nečega i učvršćivanje u reči jeste neka vrsta mistifikacije. Čak i kad je najrealističniji podatak, samim tim što je zapisan, on je mistifikacija i ja sam uistinu svo vreme želeo da budem subjektivan, da iskažem svoj pogled na stvari, neko svoje osećanje grada, osećanje urbanog života. I nastala su 24 zapisa, ta sprega sa forografijama Olivera Cvijovića, istinskog majstora fotografije. Dva Prijepoljca su se našla ali ni to pronalaženje nije bilo uvek lako jer to su dva medija, dve vokacije, dva temperamenta ali i to je dobro jer smo uprkos svim razlikama napravili knjigu. Jedan sasvim subjektivni omaž Prijepolju... Uostalom, Prijepolje je samo jedno mesto pod zvezdama kao i sva ona u kojima se dešavaju holivudski filmovi ili neke priče. Kao i neko mesto u Nemačkoj ili Švajcarskoj, u nekakvom metafizičkom sistemu, pod zvezdama, Prijepolje stoji na potpuno ravnoj nozi.

Pribeležila:
Indira Hadžagić