Markantan. Vitak. Prav. Sa slapom divne sede kose. Srdačan i omiljen. Profesor “ko iz filmova”. A zašto nije postao glumac?

    Moj učitelj i moja učiteljica na Babinama bili su najbolji učitelji - Novak i Panta Brašanac. Moja učiteljica je još živa i ja se još osećam kao đak! Zato i osećam da sam još mlad. Od mojih učitelja je zavisilo i moje dalje školovanje, pa kad mi je učitelj posle četvrtog razreda rekao da pogledam pitanja za prijemni za upis u Gimanziju - bilo mi je mnogo milo. Uzmem tu knjižicu, krenem kući, a do kuće sat i po hoda a kad uzgred čitaš - i cela dva sata. Gledam ona pitanja i vidim - sve znam. I tako me je učitelj poveo na prijemni ispit u “malu gimnaziju”.
    Tada sam prvi put video grad. Nikada ranije nisam video kuću uz drugu kuću jer kod nas je trči, trči pa kuća. A kad sam video ulicu - pa to je za mene bila “jača” ulica nego posle svi gradovi koje sam video! Bio je to za mene strašan grad! Lep mi bio. Taj Lim, ta voda - koliko vode!!! Jesam li znao da plivam?! Ama, ja nisam ni znao da se pliva! Nikad nisam video da neko skoči u vodu...
    Svi su rekli da sam super đak, a ja sam verovao da mi uvek koječega fali. Čim sam nešto znao, hteo sam da znam još i više. Sećam se, 1940. roditeljski sastanak. Matematiku nam predavao Aleksandar Korovajev, Rus. Matematika je uvek bila teška za đake, a on bi ih pred roditeljima pravdao da ga, moguće, nisu najbolje razumeli jer je Rus. A kad je došao do mene, rekao je: “A, on! On me uvek razumeju!”
    Gimanziju sam nastavio u Pljevljima 1945. Te godine sam položio odjednom dva razreda. Moja interesovanja? Ih! Ja sam bio toliko živ, imao sam toliko snage da sam hteo da budem na svakom mestu. Bilo mi je strašno žao da se događa bilo šta, bilo gde, a da prođe bez mene! Ni sjelo, ni vašar, ni igranka, ni folklor, ni litararne večeri. Svirao sam i frulu. Jesu li se devojke grabile da igraju do mene?! Ne znam jesu li, ali ih je stalno bilo do mene, a ako one nisu - išao sam ja do njih! Mada, plesu me naučila školska drugarica, kćerka mog profesora koji me preporučio da joj pokazujem matematiku a ona je mene, na svoju inicijativu, učila da plešem. Bilo mi je u početku vrlo neobično to zbližavanje u plesu...
    Mature sam bio oslobođen ali je to bilo vreme admisnistrativnog upravljanja u društvu, pa se i na studije išlo prema predlogu Ministarstva prosvete. Tada su fakulteti bili samo u ljubljani, Zagrebu i Beogradu. Moj razredni, u dogovoru sa direktorom me je predložio da studiram u Zagrebu na Prirodnoslovnom-matematskom fakultetu. Bilo je to jedno mesto i ja sam jedini predložen. Iz cele Crne Gore bio je još samo jedan moj vršnjak iz Podgorice i jedan, stariji, sa Cetinja. Nisam nikada razmišljao o tome da studiram matematiku. Razmišljao sam o tehnici ili medicini. Ali ponuda se nije mogla odbiti jer je odbijanje značilo i ne ići na fakultet...
    Tog leta sam iz Zagreba dobio dopisnicu da sam dobio dom, stipendiju i to su bile velike povoljnosti. Još samo da učim ali ja sam tada mislio: “O, blago tebi! Što ćeš da uživaš! Četiri godine ćeš da studiraš matematiku, a ti sve znaš!!!” Eto, koliko sam malo znao, a maturirao...
Nisam ni znao kad počinju predavanja, pa odem u Zagreb rano. Snađem se nekako, nađem nekog Pljevljaka i istovremeno pronađem i hotel “Mosor” gde vidim da je hrana jeftina a dobra. Ma, samo što nije džabe. Jedem ja tako danima, dok ne naletim jedan dan, a onaj ručak - koliko cela menza mesečno! U stvari, bio u toku čuveni Velesajam, pa se mi to reprezentovali, prikazivali se gostoljubivi i jeftini... Tako pobegoh ja iz “Mosora”...
    Zagreb je na mene ostavio malo poveći utisak nego onaj što ga je ostavilo Prijepolje! A ako počnem o Zagrebčankama, neću drugo umeti da ispričam. Novi svet! Ipak, Zagreb je sa onu stranu Save, a Balkan je sa desne strane Save. Barem sam tako ja učio. Znači, ja sam to bio u Evropi. Što bih danas rekao - studirao sam u inostranstvu. Mislio sam: ovde je bolje jedan dan provesti u šetnji, nego negde biti ceo dan u školi i učiti. Sve saznaješ i sve vidiš prvi put.
I tako, dok sam gledao u izlog, meni priđe jedan čovek i da mi vizit- kartu na kojoj je pisalo - Jadran film! Zamoli me da dođem na tu adresu. Odem ja. Eh, šta je tu bilo! Pitanja, pitanja, sve o meni. Pa da se smejem, pa da plačem, pa da sviram, igram. I sam se čudim kako mi sve ide lako. U stvari, on je mene odabrao da budem glumac i to je bilo probno snimanje. I nije mi bilo ništa teško. Primljen sam! Samo, morao sam da upišem neki drugi fakultet gde se ne traži redovno pohađanje nastave. Mislim: “Sviđa mi se to. Pogodili me. Ali znam da svi znaju da sam otišao da studiram matematiku i ako ne završim - to će biti kao da nisam znao, kao da nisam umeo...” To je odličilo! Zvali su me i kasnije. Svi su se čudili što odbijam. Bilo mi je žao. Dugo. I sada mi je žao ali se tešim - ko zna kako bih prošao kao glumac!
Nisam sebe tako doživljavao, ali sam bio uvek spreman da zabavim, da nekako odglumim. Tako sam i đake rasterećivao... A često smo mi kolege iz sobe, nas 12, išli zajedno Ilicom, glavnom ulicom, i oni su me puštali napred samo da bi beležili koliko se žena za mnom okretalo! Bio sam visok, atraktiovan, pre svega zbog kose, i onako crn. Voleo sam i fino da se obučem. Joj! Pa, Glazbeni zavod! Tamo nije mogao da uđe neko ko nije umeo baš dobro da pleše.
    Kako sam došao u Prijepolje? Vi kao da ste bili sa mnom pa mi postavljate neka pitanja! Teško sam došao iz Zagreba. Mislio sam da ostanem jer sam mogao da radim na svakom fakultetu. Nije bilo matematičara. Ali moj otac... ćuti, gleda me, a ja i ne pomišljam na Prijepolje. A on će:” Ako mi odeš dalje, računaj da te nemamo”... Znao sam da kod oca popravke nema...Bilo mi je teško...I sad mi je teško kad se toga setim...
    Ta vezanost za porodicu bila je presudna da dođem u Prijepolje i ostanem 40 godina u Gimnaziji. Mnogi moji snovi su otpali.
Zadovoljavao me rad sa decom. Bilo mi je stalo da im približim matematiku, da pokažem da profesor matematike nije bauk, da se i sa njim može o svemu razgovarati, našaliti. Treba početi sa onim što oni znaju, a ne šta ne znaju. Za svakog profesora je najbitnije da decu voli, da bude dečji prijatelj. Deca to osete i uzvraćaju. Naš sud - to su deca. Nema veće nepravde nego jednake ne oceniti jednako... Kad sve saberem (i oduzmem) što se tiče rada - nisam više mogao dati. Ja sam ceo bio u školi. Možda sam i pogrešio. Trebalo je više misliti o porodici, o sebi ali nisam umeo. U školi sam morao biti, a u kući - nisam! U nekim godinama sam radio i za tri profesora, ali, eto, nisam se amortizovao pre nego da sam radio kao jedan! Bilo je godina kada sam predavao svim odeljenjima Gimnazije i Učiteljske škole! Bio sam i direktor Gimanzije ali nikad nisam ništa - ofušerio. Radio sam i u sve tri smene, po 65 časova nedeljno...
    Sada sam u penziji. Šetam...čitam...slušam...gledam...Potpuno rasterećen. Sve ravno...Idem na skijanje. Ja uvek osećam da sam ona generacija s kojom živim i s kojom sam u društvu. Imam 72 godine i znam šta mogu. I uvek uzmem manje od onoga što sigurno mogu. Da. Tako sam uvek u životu. Nikada se nisam “zagonio” za onim što ne mogu osvojiti...

Pribeležila:
Indira Hadžagić